Још један пробој: 3 парализоване особе сада ходају

Преглед садржаја:

Anonim

Деннис Тхомпсон

ХеалтхДаи Репортер

Знаност о стимулацији кичмене мождине фино је подешена до те мјере да три претходно парализирана пацијента сада могу да ходају уз минималну помоћ, извјештавају швицарски истраживачи.

Они то могу да ураде само уз помоћ штака или шетача, захваљујући невероватно прецизној електричној стимулацији кичмене мождине у комбинацији са интензивном рехабилитацијом, кажу научници.

У ствари, два пацијента могу да предузму неколико корака без електричне стимулације, што је знак да је дошло до раста нових нервних веза, рекао је виши истраживач Грегоире Цоуртине, шеф кичмене мождине у швајцарском Федералном институту за технологију у Лозани.

"Ходање без руку заиста се осећало више или мање као нормално ходање, а то је било веома велико достигнуће", рекао је 28-годишњи пацијент Давид М., који је постао парализиран након спортске несреће 2010. године, оставио га без контроле над својим леву ногу и само преосталу контролу његове десне.

Претходне студије су откриле да "кичмена мождина има сопствени интелигентни систем који контролише ходање", рекао је др Тхомас Оклеи, директор иновационе стратегије за здравствени систем Моунт Синаи у Њујорку.

"Ако размишљате о томе да одсечете главу од пилетине, она још увек може да хода около. Не треба му да мозе да хода", рече Оксли.

Показало се да имплантиране електроде које обезбеђују директну електричну стимулацију кичмене мождине омогућавају кретање претходно парализираних ногу.

На пример, клиника Маио је прошлог месеца извештавала о случају 29-годишњег параплегичара који сада може да хода по дужини фудбалског игралишта уз помоћ.

Нова студија узима лекове и технологију стимулације кичме још даље на два начина.

Прво, пацијенти су имплантирани низом електрода низ кичмену мождину, што је омогућило истраживачима да циљају појединачне мишићне групе у ногама.

"Специфичне конфигурације електрода се активирају како би се контролисале одговарајуће групе мишића, опонашајући сигнале које би мозак дао да би произвео ходање", објаснио је ко-истраживач др Јоцелине Блоцх, неурохирург са Универзитетске болнице у Лозани. Блоцх је упоредио циљану стимулацију са прецизношћу швајцарског сата.

Наставак

Друго, и још важније, истраживачки тим је подесио стимулацију да ради заједно са проприоцептивним сензорним системом пацијената.

Проприоцепција је ваша способност да знате тачан положај ваших ногу у сваком тренутку, омогућавајући вам да прецизно координирате њихове покрете, објаснио је Оклеи.

"Када затворите очи, знате где је ваша нога, без потребе да је гледате", рече Оксли. "Постоји сложена мрежа информација која се враћа у кичмену мождину из ногу где је ваша нога у свемиру."

Континуирана нервна стимулација преоптерећује проприоцептивни систем особе, открили су истраживачи.

"Ако стимулишете целу кичмену мождину, истовремено ћете активирати све мишиће и блокирати кретање ногу", рече Кортин.

Када је стимулација давана импулсима који су функционисали заједно са проприоцептивним системом, пацијенти су постигли значајан напредак у својој способности да померају претходно парализиране ноге у координацији, кажу истраживачи.

Сва три учесника студије су били у могућности да ходају са подршком за телесну тежину након само једне недеље проведене калибрације нервне стимулације на њихове индивидуалне мождане узорке, каже Цоуртине.

"Сазнали су како да доставе ове импулсе стимулације у кичмену мождину правим темпом, у добром ритму, што не би пореметило тај проприоцептивни сензорни систем", рекао је Оклеи.

Чини се да су дуги тренинзи високог интензитета изазвали способност нервног система да реорганизује нервне путеве око оштећених живаца, кажу истраживачи. Као резултат тога, пацијенти имају побољшану моторну функцију чак и када је електрична стимулација искључена.

Други пацијент, Себастиан Тоблер, рекао је да сада може ходати неколико корака без руку у лабораторији уз помоћ електричне стимулације. Он може чак и да трчи узбрдо напољу, користећи посебан циклус на три точка који користи и ручне и ножне ручице.

"Могу све више да поднесем тежину на ногама и имам све већу контролу својим ногама", рекао је Тоблер, 47, који је имао обје ноге потпуно парализиране након несреће у планинском бициклизму 2013. године.

Пацијентима су дати сатови који прилагођавају електричну стимулацију њиховим потребама на основу гласовних команди.

Али ни један од истраживача не би рекао да је на том истраживању дошло до потпуног изљечења парализе.

Наставак

"Надам се да можемо развити неку врсту шетача или егзоскелета у комбинацији са стимулацијом како бисмо могли да извучемо људе из инвалидских колица", рече Кортин. "Можда неће ходати около, али ће се осјећати боље и имат ће многе здравствене користи повезане с овом мобилизацијом њиховог тијела."

Напредак који нуди ова студија је "прави пробој" у смислу враћања мобилности неким парализованим пацијентима, иако они вероватно неће постићи потпуно независно ходање, рекао је Оклеи.

"Лијек је врло јака ријеч, а то није лијек", рекао је Оклеи. "Ово је први могући третман који потенцијално може да промени ток исхода рехабилитације у смислу ходања."

Налази су објављени 1. новембра у часописима Природа и Натуре Неуросциенце.